29. jul 2006.

Vreme je da zatvorim ovo putesestvije 😦
Kasno popodne, oko 6pm, 25. jula sam krenuo iz prelepih Fethiya ka Istanbulu. Resio sam da ne idem u posetu kod Deniz, devojke koja bi mi bila host u Antalyi, ni kod Belme, moje super drugarice u Ankaru, jer vreme mi je polako isticalo, valjalo je obici jos Istanbul na par dana i doci u Bgd 30. jula jer mi praksa u kompaniji EPS pocinje 31. jula…

Elem, resio sam da ovaj put potrosim dosta novca na prevoz jer sam hteo da vidim i osetim kako izgleda voziti se u ultra luksuznom autobusu kompanije Varan (videce se vec po slici).

Nije mi bas bilo milo sto sam se u Fethiyama oprostio od svojih prijateljica iz Koreje, narocito kada smo u poslednjih par sati ostali samo Nanhee i ja, bilo je bas tuzno. Videlo se to po licima, i mada niko nije pustio suzu… bilo je uh… no, dobro, zivot ide dalje…

U Istanbul sam stigao nakon 12 sati voznje, oko pola 7 ujutru narednog dana. Prema dogovoru sa Sevilay, devojkom koja je moj host, trebalo je da dodjem na Beşiktaş dokoveu pola 12. Imao sam par sati za kuliranje, koje sam iskorisito da skoknem do net kafea, da doruckujem i tako to. Sa Sevilay sam se nasao u tacno odredjeno vreme i odmah otisao kod nje u stan. Ona i njena jako lepa sestra Ilkay zive u delu grada koji se zove Esentepe – Gayrettepe, u Istanbulskoj opstini Şişli. Deo grada u kom se nalaze brojni filmski i televizijski studijski centri, ujedno je i bankarski centar grada. Eh da, recimo da je 500m daleko od njene zgrade, nekadasnja zgrada HSBC banke koju su pre par godina teroristi digli u vazduh i pobili par stotina ljudi…

Zajedno sa mnom, gosti kod Sevilay bile su dve francuskinje, Astrid i Mellanie, hc clanovi koji su dosli na odmor i lagano proputovanje kroz Marmaru i Bugarsku.

Ispijanje piva u Nevizade sokaku i ne turisticki obilazak Galate i Karakoya je  na mene ostavio najjaci utisak. Dovoljno je reci da u Nevizade nema spavanja. 24h je prepuno mladih starih ma svih zivih ljudi, dolaze da ispiju po koje pivo, vino ili sta vec, uzivaju u druzenju sa dragim osobama… Ah, i krstarenje Bosforom, tacnije odlazak do Anadolu Kavagi je takodje spektakularan, narocito pogled na impresivne mostove i bogate delove grada, Bebek i ostale.

U moj rodni grad Beograd, dosao sam 30. jula u 2am. Voz je kasnio celih pet sati, ali ne mari, imao sam kul cimerku u kupeu, Irenu, tu su bile i Dara i Kaca, cure koje su sa mnom putovale pocetkom jula do Istanbula i koje su bile u Isparti, slucajno smo se sreli i ponovo putovali zajedno…

Evo par zavrsnih slika:

Gayrettepe

Sevilay i ja

Ortakoy

Ortakoy camii, prelepa ,mala dzamija, jednistvena po svojoj arhitekturi i lepoti

Pogled na fenomenalne kuce u bogatom azijskom delu Istanbula

Kraj grada i izlaz/ulaz u Crno more (Karadeniz)

Ulaz u Nevizade sokak

Bar u Nevizade

Sevilay i Astrid prave turko francusku veceru, mogu reci da je bila skroz ok, kombinacija dosta povrca, pirinca i slicno…

Stara Djenovska zgrada u Karakoy, stara je skoro 700 godina, izgradjena je 1314. !!!

Tuzna Nanhee…

Autobus kompanije Varan, nova Setra, vozi na relaciji Fethiye Istanbul, 890km, 12 sati voznje, 36 evra kosta karta. A bus je… Vrh!

Bus iznutra… Kozna sedista u busu, hehe, svaki putnik ima mogucnost da preko blaupunkt slusalica koje svako dobije slusa 8 razlicitih vrsta muzike i tako to… Naravno, usluga u busu je takodje na nivou, dobije se pravi obrok (dorucak) pred Istanbulom…

Advertisements
Published in: on август 2, 2006 at 9:18 pm  Comments (47)  

24. jul 2006. Fethiye

Juce se zavrsio kamp 😦

Bilo je stvarno tuzno kada smo se oprastali, ali obecali smo jedni drugima da cemo se sto skorije ponovo videti…

Zajedno sa korejankama ja sam poslednji otisao put Izmira. Odatle smo busom putovali 6 sati (355km) do Fethiya. Stigli smo oko 6:30pm, uz moju snalazljivost nekako nasli na koji dolmuş treba da sednemo kako bi nas odvezao do Karagözlera gde su smesteni hosteli i oko 7:30pm vec bili cekirani u Aydın pensionu. Vlasnici su neki stari ljudi, smestaj je ok, devojke su u trokrevetnoj sobi a ja sam u dvokrevetnoj. Cena je 10 evra bed & breakfast.

Uvece smo isli na veceru, gde smo uspeli da odaberemo restoran sa krajnje idiotskom poslugom, naime cekali smo na veceru celih 40 minuta! No dobro, bila je ukusna, i trebalo bi da napomenem da sam jeo Adana kebap, isti je kao Urfa kebap, sa razlikom da je Adana ljut, sto mislim da bi se veoma svidelo mojima kuci 🙂

Nakon vecere, umorni od puta vratili smo se u hostel (oko 12), gde su devojke dogovorile paraglajding sa cuvenim Hectorom, nevidjenim likom. Prosle su krajnje jeftino, 70 dolara, a cena je kod drugih, koliko smo se raspitali tokom dana preko 80 evra. Fino dakle. Ja nisam hteo na paraglajding, nemam bas srce za tako nesto… Elem, one su sada na istom, a dogovor je da se nadjemo na plazi u Öludenizu u 11am. Izgleda da kasnim…

Sutra uvece cu, Boze zdravlja, uhvatiti bus za Istanbul, promenio sam plan, trebalo je da odem do Antalye gde sam preko hc-a nasao hosta pa potom u Ankaru do Belme i ostalih kraljeva, ali hocu da vidim malo bolje Istanbul i s toga odoh put istog… Valjda ce me host (jedna devojka Sevliyan) sacekati (crossef fingers).

Kamil Koç bus kojim sam dosao u Fethiye iz Izmira

Fethiye marina

Fethiye zaliv

Atatürk Caddesi, Fethiye, i palme 🙂

Belcekiz plaza u Öludeniz

Pide, pita na srpskom, jeo sam je juce u Nefis Pide, Fethiye

Published in: on јул 24, 2006 at 8:35 am  Comments (2)  

21. jul 2006.

Poslednji je radni dan. Moze se reci da je danas atmosfera splasla jer je Milos, Srbin koji zivi u Ceskoj, danas morao da ode kuci. Sta da se radi, avionska karta ga je tako jeftinije kostala nego da je ostao jos dva dana, razlika u ceni je astronomska.

Nego, danas smo probali da „radimo“ u trecem kampusu CBU, koji je po meni najruzniji. U njemu se nalaze neki objekti za kulturu i fakultet za sociologiju ili tako nesto. Naravno da nismo mogli da radimo duze od 2 sata jer je sunce razbilo koliko je jako, do pre par dana sam ziveo u ubedjenju da ima oko 30 stepeni C, ali ne lezi vraze, juce sam utvrdio da sam silno gresio. Na temperaturometru u centru sam video +39! Show! A nalazi se u hladu…

Inace, ovih dana smo daleko manje radili nego prve nedelje, u sredu ujutru smo imali casove strelicarstva, olimpijske discipline. Mogu samo da kazem da je luk prilicno nezgodan za drzanje, nisan nije podesen za ljude preko 180cm, tako da su korejanke dominirale, a i logicno je kada je najvisa 165cm… Juce smo imali casove badmintona, koji je pokazalo se, nije ni malo naivan fizicki sport. Dosta se trci i trose se kalorije 🙂 Nakon badmintona, odigrali smo kratak, jako kratak basket mec, Srbija vs. Turska u kojoj nas je domacin dobio 1:4 😦 Za poraz sam ja zasluzan, nisam mogao da ubodem kos pa to ti je. Eh da, nismo igrali po nasim pravilima vec po turskim, koja su ista kao americka (ko zna o cemu pricam zna, ko ne zna, sta da radim…).

Veceras je planirano da skoknemo na tursko vencanje, pozvani smo preko mister Nuretina, koordinatora naseg kampa ovde u Manisi.

Ja i Milos na stanici u Manisi pred njegov polazak za Istanbul

Ullu camii u Manisi, prastara dzamija, izgradjena pre vise od 600 godina, u njenoj Medresi (skoli) su se obrazovali sultani, Manisa je bila grad za obrazovanje sultana

Vizantijski krst u Ullu camii. Krst se tu nasao jer je iskoriscen jedan od starih stubova sa teritorije grada Manise, na kome je bio krst. Oni se ponose time sto taj krst nisu dirale generacije i ostao je trajno u camii.

Ovo je jedna od vladinih zgrada u Manisi, prelepa je i stara vise od 100 godina. Prosto me je opcinila…

Urfa kebap, jeo sam ga pre par dana u jednom manjem restoranu u Manisi, fenomenalan je 🙂

Rade ljudi. Na slici su Rifat i Vesna koji ubacuju pokosenu travu u traktorsku prikolicu.

Published in: on јул 21, 2006 at 4:03 pm  Оставите коментар  

14. jul (Spil planina), 15. jul (Çeşme), 16. jul (Şirince i Efes) 2006.

U petak 14. jula smo posle kratkog posla, od svega dva sata rada po enormnoj vrucini, ne znam vise koju rec da upotrebim za vrelinu, isli na opdnevni piknik na Spil planinu. Spil je popularno izletiste za lokalce, stanovnike Manise, dakle, mada je koliko sam uspeo da vidim po registarskim tablicama arkiranih automobila. popularno i kod drugih stanovnika Turske. Visoka je 1250m, mada deluje daleko visa, jer se veoma strmo izdize iznad grada.

U subotu 15. jula, smo posetili Çeşme, popularno letovaliste na obali egejskog mora, nedaleko od Izmira, oko 100km, 130km od Manise. Po dolasku na poluostrvo, a Çeşme se nalaze na istoimenom poluostrvu, prvo smo posetili skolu wind surfa u Alaçatı, simpaticnom mestascetu, u kome se inace odrzava volonterski kamp, ali tek krajem jula… Elem, nakon toga smo otisli do grada Çeşme, i uz cudo, jer je grad pun turista, dosli na jednu od plaza. Sad, plaza na kojoj smo bili nije bas reprezentativna, mahom su na njoj porodice sa decom, nema mnogo mladih, ali je zato voda kul, plitko je, moze da se igra fudbal i odbojka u vodi i tako to… Na plazi smo se zezali do nekih 6pm, kada smo skoknuli do centra, setali malo, posetili Çeşme kale, tvrdjavu, sa koje se pruza predivan pogled na ceo grad. E a nakon toga spektakl: mister Nuretin, nas domacin u Manisi, nam je sredio ulaz na medjunarodni muzicki festival Çeşme, dovoljno je reci da ulaz po osobi kosta 20 evra, pa vi sad vidite 🙂 Festival je prosao kao i svaki drugi kod nas u zemlji, simpaticno. Mnogo mladih, cenim da je bilo oko 5000 ljudi u ogromnom amfiteatru, mozda i vise. Pevalo se i skakalo. A onda pravi spektakl, po zavrsetku takmicarskog dela, popularni turski pevac Mustafa Sandal je odrzao koncert, zapalio publiku svojim pesmama, haos… Cela masa u transu, skace, peva, zna svaku pesmu… Mislim da je covek nesto kao dino merlin na nasim prostorima. Iz Çeşmi smo se u dorm vratili tek oko 4am… Show!

Danas, u nedelju 16. jula, smo put Efesa i Şirince krenuli oko 1pm, dobro ispavani i orni za akciju. Şirince smo prvo posetili, mestasce, seoce u stvari sa oko 600 stanovnika, 8km daleko od Selçuka. Poznato je po svojim vinskim podrumima sa vrhunskim vinima. Mnoga smo degustirali… Efes je dosao nakon toga. Dobro se najevsi pred ulazak, koji se placa, ali mi ne placamo jer sve finansira ministarstvo kulture, pojeli smo i sladoled. Efes me nije nesto impresionirao, mozda zato sto smo vec posetili Sart koji je slican, daleko manji, ali meni lepsi…

I tako, evo nas sad u dormu, spremni da klopamo i degustiramo vina koja smo kupili u Şirince…

Alaçatı

Plaza u  Çeşme

Devojke Çeşme

Pogled sa Çeşme kale na marinu

Nan Hee, ja i Su Kyong na Çeşme kale

Pocetak festivala – nastup popularne Bengü

Pocetak nastupa Mustafe Sandala

Mustafa Sandal na delu

Dve Korejanke ı ja, upoznao sam ih u Efesu

Su Kyong, Hyoung Yong, ja i Datse, u Efesu

Ja u Efesu

wc u Efesu, velicanstveno!

Published in: on јул 16, 2006 at 10:14 pm  Оставите коментар  

13. jul 2006.

Juce nisam stigao da pisem, a imao sam o cemu, net kasno uvece nije radio, jer smo tek oko 1 dosli u dorm… Kako god, ceo dan nam je bio ispunjen u potpunosti, prvo jako naporan rad, po neverovatno jakom suncu, nakon toga smo dosli u dorm, naravno relaksacija nekih sat vremena i tusiranje, potom pravac u obilazak Manise.

Popeli smo se na vrh planine koja je iznad grada, zaista velicanstveno izgleda. Kada se odozgo gleda deluje nestvarno… Na planini se nalazi prilican broj izletista i svratista za lokalno sstanovnistvo kada odluci da ide na piknik ili sta god.

Posetili smo i muzej Mevlana muzesi, posvecen Mevlani i Rumi ljudima, recimo da su oni frakcija u islamu i da se njihovo sveto mesto nalazi u centru Anadolije u gradu Konya. Cuveni su po svom plesu, koji je za njih istovremeno i molitva. Ovde u Manisi se nalazi muzej u kome smo videli kako izlegleda zivot Mevlani, kako se ulazi u taj specijalni red i slicno…

Posle muzeja smo isli do Niobe, stene koja predstavlja placucu Niobe, lika iz grcke mitologije. Po mitu, Niobe je imala dosta sinova i kceri, bila je plodna i mogla je da radja, medjutim hvalila se time na sva usta i t oje jednog momenta iznerviralo Artemisa koji je dosao i pobio sve njene sinove i Apolona koji je pobio sve kceri. Nakon toga Niobe je pocela da place i dan danas place… Posle tuzne Niobe, odosmo na jedan od kebaba, a posto se nalazimo u Manisi to je bio fenomenalni, preukusni, ma jednostavno neponovljivi Manisa kebab! Rifat, Milos i ja smo narucili dve porcije, tacnije jako smo bili gladni pa nam jedna nije bila dovoljna. Ja sam posle Manisa kebaba pojeo Çop Şiş (sis kebab), mada mi je prvo pomenuti mnogo bolji, ipak sam u gradu u kome se jedino i pravi u celoj Turskoj…

Zavrsivsi sa obedom, a naravno da sam zaboravio da pomenem da sam jeo kao dezert Fıstık Kadayıf, solidan je, za ne upucene to je nesto sa pistacima. Originalan recept je potekao iz Gaziantepa, grada na jugoistoku zemlje. Dakle, nakon obeda, prosetali smo do centra grada i otisli na po nargile i çay. Nargile su bile sa ukusom lubenice i jabuke, meni licno vise prija jabuka, jeste jaca ali mnogo bolje ide uz super Sultan çay, koji se specijalno sluzi u nargile kafeima…


Fıstık Kadayıf


Manisa kebab


Manisa



Nargile


Niobe



Manisa mevlevihanesi


Su Kyong, ja, Datse

Published in: on јул 13, 2006 at 6:19 pm  Comments (1)  

11. jul

Prosto je neverovatno koliko je jako ovo zapadno Anadolsko sunce… Izgoreli smo svi. Srecom pa nosim maramu i kapu tako da mi je glava ok, ali zato ruke… Joj!

No dobro, ne mari. Danas smo zavrsili posao u univerzitetskom parku, pocistili smo od korova sve staze i slicno. Na pauzi sam pricao sa covekom koji je head of mechanical engineering department na CBU, sta da se radi, struka je to, profesionalna deformacija kada se istom mestu nadju masinci… Elem, osim njega upoznali smo i dekana fakulteta za Arts and Science isto na CBU, fin covek. Za sutra smo dogovorili sa dve mlade turkinje da nas provedu kroz laboratorije za hemiju, jer tamo rade svoj masters degree.

Eh da, takodje smo pricali sa jednom jako mladom devojkom, 17 godina ima, koja je brucos na katedri za matis na CBU, i koja je iz Afyona 🙂

Za posle podne je planirano da skoknemo malo do bazena… 😀 Bazen nam se inace nalazi pod nosom, naravno u kampusu, otprilike 30m daleko od dorma… Simpaticno.

Volonteri na klupi: Datse, ja, Nan Hee, lik koji nam pomaze, i sedi Hyung Yong

Na poslu

Pikaju stoni fudbal

Ja i Efe

Published in: on јул 11, 2006 at 3:41 pm  Оставите коментар  

finale

Dovoljno je reci: PROKLETI ZABARI!
Published in: on јул 9, 2006 at 9:50 pm  Оставите коментар  

09. jul 2006.

Odakle da pocnem, hm, mislim da je ok reci da smo svi volonteri sinoc zajedno gledali mec za trece mesto na Sp u fudbalu izmedju Nemaca i Portugalaca.

 Sada nas na kampu ima ukupno 12, 5 momaka i 7 devojaka:
devojke: Datse (Latvia), Su Kyong, Ji-Ha, Nanhee i Hung Yong (South Korea), Vesna i Marijana (Srbija)
momci: Efe, Alp i Rifat (Turkey), Milos (zvanicno Ceska ali covek je nas Srbin) i ja (Srbija).

Danas je na dnevnom redu nakon dorucka, tipicnog za Tursku, sa dosta maslinski, paradajza i drugog povrca, usledilo upoznavanje sa planom za naredne dve sedmice. Koliko sam video bice zanimljivo 🙂

Posle podne smo seli u bus koji nam je univerzitet dodelio na koriscenje, i odvezli se na izlet u Sart, nekadasnju prestonicu Lidiye, posetili smo hram tamo kao i Artemisov hram nedaleko odatle.

Nakon toga smo otpalili u termalnu banju gde smo jedino Milos i ja isli na bazen jer je ostalima bilo „previse“ mirisno, sumpor sta da se radi… Odlicno za kozu, a i temperatura je bila sigurno oko 35 stepeni celzijusa…

Evo nas sada ovde u guest house, klopamo lubenicu nakon vecere, gledamo tekmu i neki od nas navijaju za Francuze a drugi, manjina za Zabare… Videcemo sta ce biti…

volonteri

volonteri ispred hrama u Sartu

natpis u hramu u Sartu

natpis u hramu u Sartu

ja u hramu

ja u hramu, Sart

ja u Artemisovom hramu

ja u Artemisovom hramu

Artemisov hram

Artemisov hram

dorm

dormitory, spoljasnji izgled

Published in: on јул 9, 2006 at 8:31 pm  Comments (2)  

08. jul 2006., dolazak

Evo javljam se sa volonterskog kampa iz Manise, grada 30 km udaljenom severozapadno od bisera egeja Izmira. Za sada mi se svidja, smestaj je sjajan, u kampusu Celal Bayar Univerziteta. Prilicno je bolji od smestaja u Afyonu gde sam prosle godine bio, a za koji sam mislio da je savrsen. E ovaj je jos bolji 🙂

Juce sam oko 12 dosao u Istanbul, ponovo me je opcinio taj ludi grad 🙂 Prvo sam drugarice koje idu na volonterski kamp u Ispartu otpratio do doka u Eminönu gde su hvatale trajekt za azijsku stranu grada. Odatle su na moju preporuku hvatale voz sa Haydapasa stanice do Isparte… Druge dve devojke, koje idu sa mnom na kamp u Manisu i ja smo potom otisli do buyuk otogara (glavna bus stanica) i tamo smo kupili karte za Manisu. Stanica je ogromna, i iako sam vec bio tamo ponovo sam se odusevio organizovanoscu i velicinom. Opredelili smo se da idemo kompanijom Hidayet turizm jer je karta sa njima kostala 30YTL = 15 evra.

Potom smo se vratili u stari deo grada u Sultanahmet deo. Setali tuda, odmarali se malo u prekrasnom Gülhane parku, potom otpalili do drugog centra grada, urbanog, njihove varijante Knez Mihajlove, samo mnogo vece… Zove se Iştiklal ulica i na kraju iste je cuveni Taksim skver 🙂 Neverovatno koliko ljudi cirkulise tamo, ma sta tamo kroz ceo grad… Dovoljno je reci da buyuk Istanbul ima 12 miliona stanovnika, a da u samom jezgru grada zivi 6 miliona ljudi 🙂 hehehe… Prilicno veliko, vece od nase drzave 🙂

Bus je krenuo u 23.30, tacno na vreme, i uz velike saobracajne guzve nakon 3 (i slovima tri) sata izasao iz Istanbula, prvu pauzu smo imali oko 6.30 jer su svi u busu spavali pre toga… U Manisu smo dosli tacno u 10, taman na vreme da nas pokupe kamp lideri i odvedu u nevervatno dobar smestaj.

Evo sada kuliramo ovde i medjusobno se upoznajemo.

Za sada su tu: lideri turci Efe i Alp (momci), volonteri: turska Rifat, juzna koreja Ji-Ha, srbija Vesna, Marijana i ja. Ostali dolaze tokom dana.

Toliko za sada 🙂

Cao

p.s. slike

ja na emimönu doku

gülhane park

iştiklal street

pogled na kadikoy

bus kompanije Hidayet turizm

toalet u sobi

Published in: on јул 8, 2006 at 10:42 am  Comments (2)  

Prvi post

Dakle, resio sam da od ove letnje sezone vodim svoj putopisni weblog.

Prvo putovanje sa kojeg ću pisati je volonterskog tipa. Preko Volonterskog servisa Srbije, idem na „volonterski kamp“ u Manisu, grad koji se nalazi 28km severoistočno od bisera Egeja, Izmira.

Više detalja oko samog puta i ko sa mnom još ide daću u narednom postu.

Published in: on јул 1, 2006 at 11:21 am  Оставите коментар